Priznajem, ta sam. Ista kao sve koje sam prezirala. Zena sumnjivog morala. Opsednuta sobom i zeljom da budem zeljena. Ona koja se svako jutro pazljivo sminka zbg komsije kojeg srece u liftu. Koja pazljivo bira garderobu zbog kolege koji to primecuje. Koja drzi dijetu da bi pred bivsim momkom izgledala bolje nego ikad. Ta sam.

Samo to nisam znala. Mislila sam mnogo vise o sebi. Bila sam odana supruga i majka. Ozbiljna pred zivotom. Nezainterosavana za traceve i kafenisanje. Opustena pred izazovima majcinstva i dostojanstveno nezadovoljna zbog politickih i socijalnih neprilika. Koja zna ste je dobra muzika i sta vredna literatura. Da takva sam...bila.

Do jutros. Dok se prehladjena i neispavana konacno nisam doteturala do prve jutarnje kafe koja mi je razbistila mozak. I razjasnila sve. I iako je saznanje porazavajuce, nisam mogla da sakrijem osmeh. Koliko god se trudila, tupavo sam se smeskala svom jadnom bledunjavom odrazu u ogledalu. Bilo me je sramota, ali nisam mogla nista. San u kome me ljubi  dragi sedamnaestogodisnji decak u telu tridesetogodisnjaka bio je jaci od svakog priziva savesti. A saznanje da izmedju mene i onoga cega sam se oduvek gnusala i tvrdila da ne razumem ne postoji jaz, dovelo me do razbistrujuce istine o sebi samoj.

Ja sam ona zena koju ne volim!

Cim sam stigla u Sombor, sedoh na svoj stari zeleni velosiped marke Rog, da napravim jedan krug u pravcu suprotnom od kazaljke na satu. Cisto da bih malo zaustavila vreme i odmorila se posle polozenog ispita. Bila sam zadovoljna zbog nezamenjivih drvoreda i vetrica koji mi je carlijao kroz kosu. No, nazalost, samo na kratko. Dok nisam stigla u sam centar grada, tzv. "Glavnjak". Umalo ne padoh sa bicikla od prizora koji me je tamo docekao. Ravnica je konacno pokazala svoje pravo depresivno lice i u samom centru grada. Na prekopanom plocniku lezali su Bodjosi, cuvena Somborska stabla, a nad njima su se pobedonosno smejale drvosece kao da su sretni sto su uhvaceni na delu.

Raspitah se malo o toj stvari, kazu; Bilo je neophodno. Dobrobit naroda i skladni medjuljudski odnosi su iznad svega, govorili su gradski oci. A netrpeljivost izmedju dve Srbije, one koja je bila primorana da dodje u maticu i one koja svoju guzicu nikad iz matice nije pomakla, dostigla je vrhnac. Na svakom cosku se mogla cuti deviza : Oni mrze Bodjose, a mi mrzimo dodjose! 

Zrtve za rad sveopsteg gradskog mira su morale past.

Nije proslo mnogo meseci i ja sam upoznala biciklistu svoga zivota. I on je vozio bicikl marke Rog, samo je za nijansu bio netrpeljiviji prema vremenu. Pucao je u svaki sat na koji naidje. Elem, odveo me u Banjaluku, da tamo zivimo sretno i vanvremenski. Ali ne lezi vraze, nedugo nakon vencanja, strogi centar grada drasticno menja izgled. Na trgu Krajine nema ni jedne cuvene banjalucke lipe, i to kao da se desilo preko noci. Sve je poplocano, a nekolicina rupa na samim krajevima plocnika popunjena je nekakvim namucenim mladicama koje nisu obecavale hlad u skoroj buducnosti.

Gradski oci kazu: drvece je bilo bolesno! A gde je bolesno drvece tu su bolesni i ljudi. Pa onda moraju da se lece u nedovrsenom klinickom centru i da iskuse sve uzase neadekvatne medicinske nege. I zato, pet miliona konvertibilnih maraka za rekonstrukciju trga nije mnogo, jer zdravlje je iznad svega.

Drvosece su se na TV-u smejuljile iza smirenih lica gradskih glasnogovornka. 

I, eto, sad kad sam taman skovala plan da razmrdam dosadnu bracnu svakodnevicu, povratkom u drage studenstke dane (sto nama koji zivimo bez sata nikada ne pretstavlja problem,samo treba nekako prostorno da se docepam Beograda).  Sretna zbog skorasnje setnje Bulevarom, dok trazim stare patike po plakaru, prenerazi me prizor na TV-u. Nema vise Bulevara! Bar ne onog, kojim sam ja setala. Gradski oci i tamo ponavljaju: drvece je bolesno! Necemo da neko strada od trule grane. Znamo da vam je tesko narode, ali dok vi placete ministri ce da plate kaznu od 20 000 dinara na mesto onih potrosenih 700 000 evra na razne kurceve i palceve i svi ce opet biti sretni.

Drvece ce ponovo narasti, a i pravda ce biti zadovoljena.

Samo, zasto se onda bre, i na televiziji, doduse iz prikrajka, nekakve drvosece sa ruznim vunenim kapama na glavi, zadovoljno smejulje?

Nije valjda da samo ja to vidim?

Sveta je bosanac. Srbin iz srednje Bosne. Izbeglica u nasu malu varosicu. Povucen, ali kul momak, je bio devedesetih. Specificne fizionomije, privlacne, usudila bih se reci. Duhovit, naravno. Nisam mnogo obracala paznju na njega, ali uvek je, nekako, bio tu. I to prisustvo je bilo prijatno. Bolje je bilo kad ga ima. Tek, nedavno, posle, nekih petnaestak godina, ja otkrijem, da Sveta, koji i dalje ne mrda iz varosice u kojoj je mozda nasao svoj siguran cosak posle usrane mladosti, ume fantasticno da pise. Znala sam da mu je muzika jaca strana, ali nisam znala za literaturu. Otkrijem da ume da crta stripove. Otkrijem da je sarmantan, vispren i visestruko nadaren tridesetogodisnjak. Jeste da radi usran posao u usranj firmi i da zivi u unutrasnjosti usrane drzave ciji se razvoj odavno sveo samo na prestonicu. Jeste da je sam i da nema nikoga osim nekolicine prijatelja iz tinejdzerskih dana sa kojima subotom uvece pije pivo, a nedeljom ujutro toplu cokoladu. I jeste da je kako sam kaze, malo sjeban i sklon depresiji, kao i svi mi koji smo bezali od ko zna cega i ko zna gde kad smo imali dvanaest ili trinaest godina. Ali mene neki cudan optimizam obuzima od njegovih reci,  njegove blage ironije i ugladjene samokritike. Stalno ga gnjavim nekakvim postovima i Sveta uvek odgovara...

Juce je Sveti umro otac.

A meni je stvarno jadno da mu SMS-om izjavljujem saucesce.

Sa jarko crvenim karminom na usnama i malim Tuborgom u ruci, u drustvu dve prekrasne devojke od stila, skrivala sam sinoc svoj identitet udate zene i majke u jednom finom banjaluckom klubu. Samo malcice zbunjena i ne preterano razgovorljiva (jer kome bi, zaboga, moja sakodnevnica mogla biti interesantna), zeljno sam iscekivala muziku i nadala se onom tako retkom osjecaju iz mladosti. Nadala sam se svemu. Uzbudjenju iz stomaka koje se proteze kroz citavu kicmu i udari ti u glavu do beslvesnosti, pa pocnes da vristis i skakuces, a da nisi siguran ni da je tvoj glas ni da su to tvoje noge. Trebace mi jos koji Tuborg za tako nesto, bila sam ubedjena, ali sam se ipak nadala. Ne mora bas sve, bar samo noge da mi se pokrenu nekim ritmom....
I bilo je. Bilo je sve.
Bubnjevi su pokrenuli mehurice u stomaku, gitara je proizvodila trnce od noznih prstiju pa sve do vrata, klavijature su mi crtale nemoguce slike u glavi, saksofon je budio omamljuuce uspomene, a udarajke su pokrenule svu uspavanu motoriku. 
Bila sam mlada. Bila sam ziva.
Dame i gospodo: Vasil Hadzimanov Bend!
 

Danas sam napunila 31 godinu. Rodjena sam davne '78 jer je doktor koji je radio carski rez zurio na skijanje. Trebala sam se roditi '79. Zbog tog doktora i njegovog skijanja ja svaku NG docekujem starija nego sto je planirano.

Al dobro...

Jesam malo dobila na oblinama. I buberg mi, kako sam tek otkrila,malo seta. Nemam gornju desnu peticu i alkohol sve teze utice na moj nervni sistem.

Ali jos uvek imam zelja....

Nisam dovoljno stara da ih nemam, a nisam ni dovoljno mlada da ih se ne stidim.

I zato se ponakad desi da ih sanjam....

 Pa sretan ti rodjendan, Uciteljice Vera!

Za Connora McLeoda

Ne bih volela da imam vremeplov. Bilo bi previse iskusenja. Kad pomislim, na proslost, dodje mi samo da predjem dlanom preko cela, duboko uzdahnem i od srca kazem: Hvala Bogu sto je proslo! Tako gledam na svoj zivot; proslost potiskujem, a prema buducnosti skiljim u strahu.

Al eto kad bih se vracala...muka je to, al eto, ukratko:

Prvo: Rekla bih svom bratu da ga volim najvise na svetu i stalno bih bila s njim....

 Zavrsila bih neki drugi fakultet ili bih ovo sto sam zavrsila pokusala da zavrsim bar za pet, a ne za sedam godina koliko sam studirala.

Naucila bih jos dva jezika u tom nekom studentskom medjuperiodu zivota.

Posetila bih bar jos jednom decu iz decijeg doma J.J Zmaj.

Ne bih se trudila oko pogresnih prijateljstava.

Ne bih u pokvarenim ljudima pokusavala da vidim dobro, samo zato sto se javno deklarisu kao hriscani.

Ne bih na apsolventskoj ekskurziji, u hoteskoj sobi koju nam je sponzorisao FK Partizan, negde ko zna koliko daleko od Firence, izjavila ljubav i priznala svoj trogodisnji ocaj coveku komu to nista nije znacilo.

Provodila bih vise vremena sa svojom bakom, od koje sam toliko mogla da naucim.

Naucila bih bolje da sviram gitaru i imala bih svoj bend.

I na kraju, tek mozda na kraju, bih se  zavukla u sobicu sa tapetama na medvedice, u kojoj bi smo sesnaestogodisnji Dejan i ja, slusali teskom mukom, preko raznih koridora nabavljen, novi album KUD IDIJOTA i drzali se za ruke....

...mozda bi smo se i poljubili..

Al' da ne preterujem sad...

Nekako sam slaba sa prijateljima u poslednje vreme. Ima trenutaka kada mi je to sasvim OK i kada mi je sasvim jasno da je vecina mojih prijateljstava bila cist promasaj, a ponekad bih vristala koliko sam usamljena. Onda nabijam telefonske racune nazivajuci moju jedinu prijateljicu za koju vise nisam sigurna da li mi je prijateljica ili psihoterapeut ( buduci da je krasi ta diploma). Ponekad i pokusam da popijem kafu sa nekom koleginicom sa posla sto se uglavnom pokaze kao suvisan napor koji se vise nikada ne ponovi, ili prosvrljam internetom da vidim sta rade ljudi u ciju sam vecnu ljubav i prijateljstvo mogla da se zakunem na faxu. I onda se skenjam...Vecina prosecnih ili ispodprosecnih je vec magistrirala, dokotrirala, u Parizu, Atini, Rimu...Nas fax je takav, oguli te, iscedi ti zivot, ali daje neke mogucnosti svima koji imaju hrabrosti, snage i verovatno roditeljske finansijske podrske. Neki to zovu "daljnje usavrsavanje", ali ako budemo iskreni i nazovemo stvari pravim imenom, dobijemo produzeno studentsko razmetanje bez obaveza, zezanje po svetu, zavaravanje stranaca, i uzivanje u povrsnim vezama svih vrsta bez dugorocnih posledica. Ja nisam ispunjavala ni jedan uslov osim proseka. Sto mi se sad otkriva kao otezavajuca okolnost. Jer ja sad  sa svojim prosekom, radim u osnovnoj skoli i redovno putem fejsbuka i ostalih internetskih sredstava za samopormociju, samozavaravanje i nepovratno trosenje dragocenog vremena, gledam kako se moje nekadasnje kolege, ni po cemu istaknuti studenti slikaju ispred Ajfelovog tornja, rukuju sa profesorima atinskog univerziteta, piju pivo na metar u bavarskim pivnicama....i zavidim im , i mrzim sebe sto im zavidim. A sa druge strane smejem se u sebi svom  kumu, dobrom, i dragom coveku koji se svim silama trudi da bude asistent na faxu. Smejem se njegovim naporima da se inkorporira u to imaginarno "visoko" drustvo. Njegovom pazljivom oblacenju, i trudu oko ljudi koje smatra istaknutim na nasem lokalnom nivou. Smejem se sa visine i sa gorcinom konstatujem da sutra kada i postane asistent ni on vise nece piti kafu sa mnom.

I malo mi je zao sto sam i poslednjem prijatelju sa kojim sa pila kafu, magistru sa diplomama pet svetskih jezika rekla da je supak.

I tako blago melanholicna zbog nakrivo nastrojenog duha, i demona sujete kojeg svakog dana gledam u oci a ne mogu mu nista, prelazeci ulicu danas, drzeci Nininu rucicu u svojoj, ugledah veseo prizor. Nas, vec spominjani pedijatar, lokalna faca, omiljeni specijalista sa blago receno uvrnutim smislom za humor, zavodnik iz filmova domace produkcije, prodje pored nas polako prelazeci preko lezecih policajaca u Golfu jedinici boje trula visnja. Pored njega zgodna mlada cura, a on sav veseo u nekakvom neunistovom sirogojno dzemperu, zavodnicki gleda ispod svojih foto grej stakala na nosu i mase meni i Nini.

I kontam, ipak ima autenticnih licnosti. Nisu, kako kaze Svetisla Basara, samo "tehnolozi" ostali.

Uciteljica Vera je rodjena u Hrvatskoj. Od svoje trinaeste godine  uciteljica Vera je zivela u Srbiji. Odrastala, razvila se, zavrsila skole. Poslednjih pet godina uciteljica Vera zivi u Banja Luci. Uciteljica Vera ima drzavljanstva sve tri drzave i redovno posecuje ove dve u kojima vec neko vreme ne zivi. Uciteljica Vera se ni u jednoj ne oseca kao kod kuce. U Srbiji  joj je za nijansu mozda toplije oko srca, ali je zbog devalvacije dinara i tamo najcesce, tj. kad god ode u samoposlugu, samo obicni zbunjeni gastarbajter. Tako da, gde god ode, uciteljica Vera je stranac. I sad moze da zvuci tuzno i pateticno sto uciteljica Vera nikada nije mogla da kad se napije zaplace uz srpsku iseljenicku himnu "Nema raja bez rodnoga kraja", ali uciteljica Vera ne oseca zal zbog zbunjujucih korena. Kad popije po koju vise, uciteljica Vera oseca zal samo zbog nekih lica koja surovo iskrsavaju pred njom nista je ne pitajuci. Samo podsecaju na ono nekad, sto se desilo, ili se nije desilo. I nikada ne zna sta je vise boli. Odlasci od ljudi koje je volela, izrecene grubosti koje vise ne moze povuci, ljubav upucena na krivu adresu, ili nedostatak ljubavi na pravoj adresi.  Propustene prilike, neposeceni dogadjaji, ljudi koje je mogla da voli, muzika koju je trebala da slusa i knjige koje je trebala da procita.

I kad popije poslednji gutljaj uciteljica Vera pomisli kako je zivot jos pred njom i kako ce od sutra poceti da nadoknadjuje i ispravlja proslost.

Ali zna da ce je, kao i uvek, samo jedna stranica knjige koju je trebala procitati sa sesnaest vrlo brzo spustiti na zemlju.

Prvo sam naterala zubarku da mi leci tri meseca potpuno zdrav zub. Onda sam imala stalne zelucane tegobe i probleme sa disanjem. Malo po malo moj um se punio apokalipticnim idejama o nesrecama onih koje volim a trenutno nisu u mojoj blizini. Pokusavala sam da odbacujem pomisli i da se molim. Mrtav zub je i dalje boleo...Onda sam prestala jest i ostala samo na cetiri kafe dnevno. I onda sam nakon dana  provedenog kod kuce jer je Nina bila bolesna, na te cetiri kafe maznula diklofen zbog fantomskog bola u zubu. Tako mi je rekla zubarka. Naravno, nije to ostalo bez rezultata. Izasla sam da prosetam i pocela da se gusim na ulici. Zgrade su se vrtile oko mene, srce mi je lupalo, a ja sam mislila da ce mi svaki sledeci udisaj biti poslednji. Dve nedelje sam mislila da umirem. Osluskivala srce, pokusavala da duboko disem, jela po malo jer me bolio zeludac. Isla od doktora do doktora donoseci potpuno normalne rezultate svih analiza na koje su me slali. Dok se sama nisam setila..."Dusane nadji mi nekog psihologa koji se bavi psihoanalizom."

I nadjoh se na kaucu kod jedne krupnije gospodje upecatljivog pogleda. I tu saznah da je citav moj zivot bio jedna velika trauma sa kojom se "mnogi ne bi mogli nositi dobro kao ja". Dobih dosta analitickih uzrocno posledicnih resenja na svaku svoju pomisao i tegobu. Rasplakah se nad svojom zajebanom sudbinom. Gospodja me saslusala, pohvalila moju laicku dijagnozu postavljenu samoj sebi, naplatila druzenje i ispratila kuci.

Posle prvog puta opet nisam mogla bas dobro da disem. Onda sam otisla jos jednom, pa jos jednom. Posle cetvrtog puta bi mi drago sto sam tako komplikovana. Posle petog bejah ponosna sto sam zivu glavu izvukla iz tako grozomornog spleta okolnosti koje se zovu "moj zivot". 

Nakon sestog oprostih se sa gospodjom pitajuci se koji mi je bio da se uopste upustam u ovo kad mi nije nista.

Vratila sam se na posao, promenila frizuru, upisala se na aerobik i objavila knjigu.

I sad dok se treskam i znojim sa sredvecnim ugojenim gospodjama tri puta nedeljno dahcuci i iscpljujuci se zbog naknadne male doze serotonina koja me zapljusne nakon sto dodjem kuci i istusiram se, nije mi jasno kako i nakon sto crknem posle dvesto trbusnjaka i pedeset iskoraka opet veci deo noci ne mogu da spavam.

Ne znam da li da pitam gospodju ili da samo nastavim sa iznuravanjem. Ako nista bar cu bit dobra riba i stvari se mozda srede same po sebi.

Jer, mislim, moze li sexy mama uopste imati  bilo kakvih problema?

Oribala rernu, ocistila podove, nalakirala nokte i zapalila cigaretu. Vrlo retro. Americka reklama iz pedesetih. Lepo je. Muz mi je jos zgodan, cerkica zdrava, posao ne previse opterecujuc. Jos se dobro drzim, sex je redovan i i cak ne preterano monoton. I kupovina stana je na pomolu. Biranje boja za zidove, namestaj, zavese.....Novine, zajednicke odluke. Mogla bih da kazem da imam sve sto sam zelela dok sam kao student setala svojom omiljenom turom od Karaburme do Kalemegdana sa pauzom u Greenetu zbog (tada) fancy kafe za poneti. Bila sam sama i samo sam htela nekog obicnog momka koji ce me pratiti na tim mojim rutama, posebno kad pada kisa, ili nedeljom kad je sve polupusto, jer je tad naromanitcnije. I pojavio se taj.  Prosetao sa mnom par puta, poljubio me na sred Knez Mihajlove dok je padala kisa i odveo u neki drugi grad. Koji, ruku na srce, nije uopste ni los, al meni cesto dok ribam rernu, kuvam, lakiram nokte, oblacim strample i visoke potpetice, okruzena svom tom ljubavlju i nikad sama, padne na pamet dom na Karaburmi. Bubasvabe i tus kabine sa odvaljenim vratima, kafe iz plasticnih kuvala i moja omiljena setnja u starim, ali tako udobnim patikama. Kad sam bila sama, mlada i prepuna iluzija....