uchiteljicaVera

 Prijateljica mi je poklonila svoju zbirku pesama. Ona je knjizevnica. Nagradjivana, poznata. A ja ne citam poeziju. Ne volim ili jednostavno...ne znam.  Ali ona mi je prijateljica. Istina, od nedavno, ali prijateljica, jeste. 

I posto ne mogu da spavam, citala sam njene pesme.

I sve sam mogla da zamislim i osetim. Moja koza se jezila od njenih strahova, snova i suza. Mogla sam da vidim  zene koje pricaju na njenoj terasi dok se iznad njih suse gace njenog muza,  upitanost na licu njene devojcice. Osetila sam njen pad, zarobljenost, bolest, i ozdravljenje.

I onda sam shvatila.  I ja sam ta ista zena, ali ne znam to tako lepo da kazem.

I onda sam zaplakala.

 Bila sam gotovo sasvim sigurna da osnovna pretpostavka za moju srecu, (ili da ne upotrebim bas taj zahtevan termin), za moj dusevni mir i blagostanje, jeste da se distanciram od ljudi. I nije bilo lose poslednjih sest godina ziveti u senci drustveno prebukranog studentskog zivota. Burnih susreta, razocarenja, pokusaja da se dopadnes, uklopis. Super je samo zatvoriti se u svoja cetiri zida. Otici da zivis u novi grad u godinama kada je prakticno nemoguce steci nova prijateljstva. NAuciti se da zaboraviis na posao istog momenta svaki dan kada se vrata firme zatvore za tobom. Super je taj zivot u izolaciji sa minimum mogucnosti da mrzis samu sebe zbog losih odnosa i da se uspinjes da budes voljen.

Ali nesto ipak fali...

Fali radosti. RAdosti koju dobijas kad poznajes neko slicnog sebi. KAda ti kaze da si lepa zena koja to stvarn misli i ne oseca se ugrozeno kada to kaze. Kada se smeju tvojim salama neusiljeno ljudi kojima nije bitno da li ce te usreciti ili ne. Kada sedis u kuci slampave domacice kakva si i sama i osecas se odlicno u njenom haosu. Kada slusas ljude koji citaju, obrazuju se, znaju mnogo, ali nemaju potrebu da to razglase na sva vrata i ovencaju akademskim titulama. Kada sedis sa ljudima koji nemaju bolesne ambicije, svesni su sebe i duhoviti su na sopstveni racun. Zive u brakovima koje ne precenjuju i ne trude se da ih prikazu savrsenima. Zaljubljuju se svakodnevno i razocaravaju isto tako cesto.

Zive realno, iskreno, bez maski i licemerja. Ali zive.....intenzivno i duboko

Veceras sam sedela na jednoj terasi okruzena takvim ljudima. I, iako slutim da bih mogla izazvati podsmeh, toliko sam srecna da ne mogu zaspati....

 Uvek me nervirala sa svojim nedoumicama. Svojom neuroticnoscu, sebicnoscu, nezreloscu. Samo egocentrici mogu sebi da dozvole da se zaljubljuju u zrelim godinama. Mrzela sam je jos u gimnaziji i napadala pred plejadama klinki koje su imale razumevanja za njenu patnju. Koje su prisiljene da citaju lektiru i same mastale o Vronskom. Onda sam jos i gledala neki ruski film u kome je glavna glumica imala vrlo upecatljive brcice. To ju je naravno, jos vise udaljilo od moje naklonosti. Naravno da se tako brkata bacila pod voz, ironisala sam adolescentski.

I danas je ne volim. Ali ne zbog nezrelosti, sebicnosi, brkova....Ne volim je jer mi nije dala odgovor. Jer nije dala resenje. Kukavicki se ubila i ostavila prazninu i otuzni znak pitanja. Zatvorila vrata svim zenama. Svima koje spavaju u toploj postelji moderno preuredjenih stanova, opterecenih zajednickim kreditima. Pored muzeva koji im griju straznjice svojim toplim, mekim pozrtvovanim rukama. Dobrih oceva, dobrih ljubavnika....Koji ih vole i zele u svakom momentu. 

Zatvorila je vrata svakom malo starijem, razvedenom intelektualcu. Pomalo umornom, ali punom neodoljivo privlacne ironije. Koji gleda sa zeljom i zahvalnoscu na svaki najmanji znak naklonosti mladje zene.

Zatvorila je vrata svakom studentu razbarusene kose koji voli iste pisce kao i one u mladosti. Koji slusa pazljivo o njihovim strepnjama i  strahovima. Koji filozofira o smislu zivota i traga za Bogom istovremeno gledajuci u njihove zrele grudi.

Pogledom koji budi iz sna sigurne, tople postelje u moderno preuredjenom stanu pod zajednickim kreditima.

 Grozno je kad si nesrecan. Stalno nesrecan ili ne bas stalno ali periodicno, i to dosta cesto. Ili, mozda i ne tako cesto, ali dovoljno da te iscrpi, umori...I kad ne znas razlog. Ili znas, ali ti to sto znas razlog ni najmanje ne pomaze da budes bar malo manje nesrecan. Grozno je to....

Grozno je kad osecas kako nisi dobra majka. To sto nisi bas neka supruga i ne boli toliko, ma da kad se sve sabere i pogleda sa strane ispadnes bolja supruga nego majka. A to ne zelis da budes.

Grozno je kad ne volis svoj posao i neprestano se potcenjujes zbog njega jer su svi oko tebe uspesniji i ambiciozniji. Iako znas da samo malo, vrlo malo truda ulozis i ti bi bila mnogo uspesnija. Ali da li bi bila srecnija....

I grozno je kad si usamljen. Hronicno, sistematski, ontoloski usamljen. Kada niko oko tebe ne moze da ispuni uzasnu crnu rupu koja raste u tvojoj utrobi i preti da te proguta. I preti da ces da izceznes, a ti ne znas ni da li se toga vise uopste i plasis.

I grozno je kad ti razvedeni,vrlo usluzni, prerano ostareli kolega sa posla, pacovskog nosa, bez smisla za humor, sa ocajnim ukusom za film, jednom glupom prilikom posle posla, kaze da si ti olicenje idealne zene za njega.I posle te, naravno, pocne vrlo primetno izbegavati.

A tebi je potpuno svejedno, i nije ti ni drago, i ne mozes ni da se nasmejes u sebi na tu vrlo glupu i tako uobicajenu ironiju u kojoj nesrecan covek zeli zenu koju ne moze da ima. Ali tako bar zasigurno, moze  i dalje da ostane nesrecan.

A ti ne zelis da budes nesrecna i pokusavas da gledas na svoj zivot iz prespektive onih koji misle da ti je super. I da si ti super...

Ali nekako ne ide. Grozno je to....

 Priznajem, ta sam. Ista kao sve koje sam prezirala. Zena sumnjivog morala. Opsednuta sobom i zeljom da budem zeljena. Ona koja se svako jutro pazljivo sminka zbg komsije kojeg srece u liftu. Koja pazljivo bira garderobu zbog kolege koji to primecuje. Koja drzi dijetu da bi pred bivsim momkom izgledala bolje nego ikad. Ta sam.

Samo to nisam znala. Mislila sam mnogo vise o sebi. Bila sam odana supruga i majka. Ozbiljna pred zivotom. Nezainterosavana za traceve i kafenisanje. Opustena pred izazovima majcinstva i dostojanstveno nezadovoljna zbog politickih i socijalnih neprilika. Koja zna ste je dobra muzika i sta vredna literatura. Da takva sam...bila.

Do jutros. Dok se prehladjena i neispavana konacno nisam doteturala do prve jutarnje kafe koja mi je razbistila mozak. I razjasnila sve. I iako je saznanje porazavajuce, nisam mogla da sakrijem osmeh. Koliko god se trudila, tupavo sam se smeskala svom jadnom bledunjavom odrazu u ogledalu. Bilo me je sramota, ali nisam mogla nista. San u kome me ljubi  dragi sedamnaestogodisnji decak u telu tridesetogodisnjaka bio je jaci od svakog priziva savesti. A saznanje da izmedju mene i onoga cega sam se oduvek gnusala i tvrdila da ne razumem ne postoji jaz, dovelo me do razbistrujuce istine o sebi samoj.

Ja sam ona zena koju ne volim!

Cim sam stigla u Sombor, sedoh na svoj stari zeleni velosiped marke Rog, da napravim jedan krug u pravcu suprotnom od kazaljke na satu. Cisto da bih malo zaustavila vreme i odmorila se posle polozenog ispita. Bila sam zadovoljna zbog nezamenjivih drvoreda i vetrica koji mi je carlijao kroz kosu. No, nazalost, samo na kratko. Dok nisam stigla u sam centar grada, tzv. "Glavnjak". Umalo ne padoh sa bicikla od prizora koji me je tamo docekao. Ravnica je konacno pokazala svoje pravo depresivno lice i u samom centru grada. Na prekopanom plocniku lezali su Bodjosi, cuvena Somborska stabla, a nad njima su se pobedonosno smejale drvosece kao da su sretni sto su uhvaceni na delu.

Raspitah se malo o toj stvari, kazu; Bilo je neophodno. Dobrobit naroda i skladni medjuljudski odnosi su iznad svega, govorili su gradski oci. A netrpeljivost izmedju dve Srbije, one koja je bila primorana da dodje u maticu i one koja svoju guzicu nikad iz matice nije pomakla, dostigla je vrhnac. Na svakom cosku se mogla cuti deviza : Oni mrze Bodjose, a mi mrzimo dodjose! 

Zrtve za rad sveopsteg gradskog mira su morale past.

Nije proslo mnogo meseci i ja sam upoznala biciklistu svoga zivota. I on je vozio bicikl marke Rog, samo je za nijansu bio netrpeljiviji prema vremenu. Pucao je u svaki sat na koji naidje. Elem, odveo me u Banjaluku, da tamo zivimo sretno i vanvremenski. Ali ne lezi vraze, nedugo nakon vencanja, strogi centar grada drasticno menja izgled. Na trgu Krajine nema ni jedne cuvene banjalucke lipe, i to kao da se desilo preko noci. Sve je poplocano, a nekolicina rupa na samim krajevima plocnika popunjena je nekakvim namucenim mladicama koje nisu obecavale hlad u skoroj buducnosti.

Gradski oci kazu: drvece je bilo bolesno! A gde je bolesno drvece tu su bolesni i ljudi. Pa onda moraju da se lece u nedovrsenom klinickom centru i da iskuse sve uzase neadekvatne medicinske nege. I zato, pet miliona konvertibilnih maraka za rekonstrukciju trga nije mnogo, jer zdravlje je iznad svega.

Drvosece su se na TV-u smejuljile iza smirenih lica gradskih glasnogovornka. 

I, eto, sad kad sam taman skovala plan da razmrdam dosadnu bracnu svakodnevicu, povratkom u drage studenstke dane (sto nama koji zivimo bez sata nikada ne pretstavlja problem,samo treba nekako prostorno da se docepam Beograda).  Sretna zbog skorasnje setnje Bulevarom, dok trazim stare patike po plakaru, prenerazi me prizor na TV-u. Nema vise Bulevara! Bar ne onog, kojim sam ja setala. Gradski oci i tamo ponavljaju: drvece je bolesno! Necemo da neko strada od trule grane. Znamo da vam je tesko narode, ali dok vi placete ministri ce da plate kaznu od 20 000 dinara na mesto onih potrosenih 700 000 evra na razne kurceve i palceve i svi ce opet biti sretni.

Drvece ce ponovo narasti, a i pravda ce biti zadovoljena.

Samo, zasto se onda bre, i na televiziji, doduse iz prikrajka, nekakve drvosece sa ruznim vunenim kapama na glavi, zadovoljno smejulje?

Nije valjda da samo ja to vidim?

Sveta je bosanac. Srbin iz srednje Bosne. Izbeglica u nasu malu varosicu. Povucen, ali kul momak, je bio devedesetih. Specificne fizionomije, privlacne, usudila bih se reci. Duhovit, naravno. Nisam mnogo obracala paznju na njega, ali uvek je, nekako, bio tu. I to prisustvo je bilo prijatno. Bolje je bilo kad ga ima. Tek, nedavno, posle, nekih petnaestak godina, ja otkrijem, da Sveta, koji i dalje ne mrda iz varosice u kojoj je mozda nasao svoj siguran cosak posle usrane mladosti, ume fantasticno da pise. Znala sam da mu je muzika jaca strana, ali nisam znala za literaturu. Otkrijem da ume da crta stripove. Otkrijem da je sarmantan, vispren i visestruko nadaren tridesetogodisnjak. Jeste da radi usran posao u usranj firmi i da zivi u unutrasnjosti usrane drzave ciji se razvoj odavno sveo samo na prestonicu. Jeste da je sam i da nema nikoga osim nekolicine prijatelja iz tinejdzerskih dana sa kojima subotom uvece pije pivo, a nedeljom ujutro toplu cokoladu. I jeste da je kako sam kaze, malo sjeban i sklon depresiji, kao i svi mi koji smo bezali od ko zna cega i ko zna gde kad smo imali dvanaest ili trinaest godina. Ali mene neki cudan optimizam obuzima od njegovih reci,  njegove blage ironije i ugladjene samokritike. Stalno ga gnjavim nekakvim postovima i Sveta uvek odgovara...

Juce je Sveti umro otac.

A meni je stvarno jadno da mu SMS-om izjavljujem saucesce.

Sa jarko crvenim karminom na usnama i malim Tuborgom u ruci, u drustvu dve prekrasne devojke od stila, skrivala sam sinoc svoj identitet udate zene i majke u jednom finom banjaluckom klubu. Samo malcice zbunjena i ne preterano razgovorljiva (jer kome bi, zaboga, moja sakodnevnica mogla biti interesantna), zeljno sam iscekivala muziku i nadala se onom tako retkom osjecaju iz mladosti. Nadala sam se svemu. Uzbudjenju iz stomaka koje se proteze kroz citavu kicmu i udari ti u glavu do beslvesnosti, pa pocnes da vristis i skakuces, a da nisi siguran ni da je tvoj glas ni da su to tvoje noge. Trebace mi jos koji Tuborg za tako nesto, bila sam ubedjena, ali sam se ipak nadala. Ne mora bas sve, bar samo noge da mi se pokrenu nekim ritmom....
I bilo je. Bilo je sve.
Bubnjevi su pokrenuli mehurice u stomaku, gitara je proizvodila trnce od noznih prstiju pa sve do vrata, klavijature su mi crtale nemoguce slike u glavi, saksofon je budio omamljuuce uspomene, a udarajke su pokrenule svu uspavanu motoriku. 
Bila sam mlada. Bila sam ziva.
Dame i gospodo: Vasil Hadzimanov Bend!
 

Danas sam napunila 31 godinu. Rodjena sam davne '78 jer je doktor koji je radio carski rez zurio na skijanje. Trebala sam se roditi '79. Zbog tog doktora i njegovog skijanja ja svaku NG docekujem starija nego sto je planirano.

Al dobro...

Jesam malo dobila na oblinama. I buberg mi, kako sam tek otkrila,malo seta. Nemam gornju desnu peticu i alkohol sve teze utice na moj nervni sistem.

Ali jos uvek imam zelja....

Nisam dovoljno stara da ih nemam, a nisam ni dovoljno mlada da ih se ne stidim.

I zato se ponakad desi da ih sanjam....

 Pa sretan ti rodjendan, Uciteljice Vera!

Za Connora McLeoda

Ne bih volela da imam vremeplov. Bilo bi previse iskusenja. Kad pomislim, na proslost, dodje mi samo da predjem dlanom preko cela, duboko uzdahnem i od srca kazem: Hvala Bogu sto je proslo! Tako gledam na svoj zivot; proslost potiskujem, a prema buducnosti skiljim u strahu.

Al eto kad bih se vracala...muka je to, al eto, ukratko:

Prvo: Rekla bih svom bratu da ga volim najvise na svetu i stalno bih bila s njim....

 Zavrsila bih neki drugi fakultet ili bih ovo sto sam zavrsila pokusala da zavrsim bar za pet, a ne za sedam godina koliko sam studirala.

Naucila bih jos dva jezika u tom nekom studentskom medjuperiodu zivota.

Posetila bih bar jos jednom decu iz decijeg doma J.J Zmaj.

Ne bih se trudila oko pogresnih prijateljstava.

Ne bih u pokvarenim ljudima pokusavala da vidim dobro, samo zato sto se javno deklarisu kao hriscani.

Ne bih na apsolventskoj ekskurziji, u hoteskoj sobi koju nam je sponzorisao FK Partizan, negde ko zna koliko daleko od Firence, izjavila ljubav i priznala svoj trogodisnji ocaj coveku komu to nista nije znacilo.

Provodila bih vise vremena sa svojom bakom, od koje sam toliko mogla da naucim.

Naucila bih bolje da sviram gitaru i imala bih svoj bend.

I na kraju, tek mozda na kraju, bih se  zavukla u sobicu sa tapetama na medvedice, u kojoj bi smo sesnaestogodisnji Dejan i ja, slusali teskom mukom, preko raznih koridora nabavljen, novi album KUD IDIJOTA i drzali se za ruke....

...mozda bi smo se i poljubili..

Al' da ne preterujem sad...